O jednom zemljotresu

Ovo je tekst iz januara 2020. koji je objavljen u papirnatom obliku magazina Stav. Gledanje spasilačke akcije posle zemljotresa danas u Izmiru, me je ponukalo da ga stavim online.

Da se u vreme katastrofa i društvenih trauma narod ujedini je (klišejsko) primećivanje očiglednog. Da turski narod ima natprosečni kapacitet za humanitarnu pomoć i empatiju je takođe očigledno i dokazivo brojkama – uostalom oko četiri miliona izbjeglica u Turskoj su “materijalni” dokaz te činjenice. Međutim da bi se taj kapacitet i empatija pretočile u efikasno upravljanje krizom i pomoć potrebno je mnogo više od želje da se pomogne. Od petka u 20:55 kada je zemljotres magnitude 6.8 pogodio Elaziğ i Malatyu turska javnost u višednevnom direktnom prenosu, koji je počeo praktično odmah, imala je priliku da gleda efikasnu akciju spasavanja, efikasnu brigu o povređenima, efikasno zbrinjavanje onih koji su u 40 sekundi zemljotresa izgubili sve (ne samo krov nad glavom).

Neprimećivanje ili potcenjivanje te efikasnosti zahteva otrovnu količinu cinizma i malicioznosti, ali o tome kasnije. Brzina kojom je uspostavljen vazdušni most na linijama Istanbul – Elaziğ i Ankara – Elaziğ vojnim transportnim avionima Airbus A400M, koji su već ubrzo nakon ponoći sleteli sa potrebnim zalihama, brzina kojom su se tri ministra ključnih resora (unutarnjih poslova, zdravstva i ministarstva za okolinu i urbani razvoj) našla na licu mesta (takođe oko ponoći) da koordiniraju rad spasilačkih ekipa pristiglih iz cijele zemlje, je impresivna i pokazuje snagu kakvu nema mnogo država na svetu. To se jednostavno mora reći pre svega objektivnosti radi.

Elaziğ je glavni grad istoimene provincije u istočnoj Anadoliji. Sam grad ima populaciju od oko 350 hiljada, a provincija skoro 600 hiljada. Jedan je od najrazvijenijih gradova tog dela Turske. Provincija je izvorište reka Eufrat i Tigar, a leži na južnoj anadolskoj raselini, koja se dalje na istoku u provinciji Bingöl odvaja od sjeverne anadolske raseline, a završava jugozapadno u provinciji Hatay. Dakle, trustno područje na kome zemljotresi nisu nepoznata pojava. Seizmologija je danas u stanju da “predvidi” mesta pa i jačine budućih zemljotresa, ali ne i vreme. Tako da činjenica da je seizmolog Naci Görür koliko u oktobru prošle godine “predvideo” zemljotres na toj raselini, navodeći Elaziğ kao ugrožen u jednom programu CNN-Türk televizije, nema velik značaj. Što reče Şukru Ersoy, takođe autoritet iz oblasti seizmologije sa ogromnim iskustvom, predviđanje zemljotresa na raselini će se uvek pre ili kasnije ostvariti. Naime, šta bi bila preventivna akcija glede tih predviđanja? Evakuacija grada? Pokrajine? Ovo pišem iz jednostavnog razloga što će se uvek naći (i već se nalaze) pametnjakovići koji će da pametuju na tu temu.

Samo gledanje akcije spasavanja ljudi iz ruševina u direktnom, na momente čak intruzivnom, prenosu je emotivno stresno iskustvo, koje čoveka izbaci iz normale. Nije lako gledati a ostati nedodirnut (“dirnut” bi bio eufemizam za isplakati oči) pričama koje su, kako to uvek biva, postale simbol zemljotresa u Elaziğu. Neke od njih su već ispričane (globalno) u dnevnoj štampi, ali osećam potrebu zapravo dug akterima tih priča da ih ponovim.

Kada se na ekranima pojavila volonterka najveće nacionalne medicinske volonterske organizacije na svetu (UMKE – 12 hiljada volontera) koja mobtelom razgovara sa Azize, ženom zarobljenom u ruševini zgrade od 28 stanova, podižući joj moral i davajući joj instrukcije kako da pruži podršku mužu, deci i svima sa kojima ima (audio) kontakt, uključujući i komšinicu koja ne zna turski, pa joj je volonterka govorila šta da govori komšinici na kurdskom, osim što je bio emocijama nabijen događaj bilo je odmah jasno da će to postati “viralno”. Ta drama, sa srećnim krajem – Azize Çelik sa porodicom i još nekoliko (ukupno njıh osam) je posle 17 sati izvučena živa iz ruševine zahvaljujući razgovoru sa Emine Kuştepe, kako smo kasnije saznali da se zove volonterka UMKE-a iz Adıyamana – je između ostalog ilustracija tursko-kurdskih odnosa, onih pravih ljudskih, ne onih koje pokušavaju da nametnu PKK teroristi, njihovo političko krilo i simpatizeri. UMKE je već zatrpan pozivima devojaka koje bi da budu kao Emine Kuştepe, a mnogima njen glas i “Azize, Azize” (uključujući mene) ne izlazi iz glave kao glas nade, kako je to napisao glodur Hürriyeta Ahmet Hakan u kolumni 26. januara.

Isto tako je teško zaboraviti glas žandarmerijskog majora Buraka Özera kada je uspostavio kontakt sa Ayşe Yıldız, majkom dve i pol godine stare Yüsre. “Da li me čuješ?” je viknuto glasom koji se očekuje od žandarmerijskog oficira. Ayşe je odgvorila potvrdno i molila za pomoć za nju i dijete. “Dijete je sa tobom? Spasiću te!” ovoga puta glas je podrhtavao odajući (i ujedno prenoseći) emocije oficira jedinice JAK – specijalne žandarmerijske spasilačke jedinice bazirane u Ankari, kojoj je mobilizacijsko vrijeme 15 minuta. Yüsra je izvučena iz ruševine 25 sata posle zemljotresa, a njena majka Ayşe nekoliko sati kasnije. Otac je poginuo zaštitivši ih svojim tijelom. Sutradan kada smo vidjeli lice Buraka Özera, oficira (i džentlmena), objasnio je podrhtavanje glasa time da je osim što je profesionalac i otac. Ja bih rekao Čovek sa velikim Č.

“Mi sipamo drvlje i kamenje na Sirijce, a meni i mom mužu je to dijete spaslo život, kopajući po ruševini golim rukama,” su reči Durdane Aydin, koje su takođe ubole u osetljivost turskog naroda i podsetile da se ljudski rod deli na ljude i neljude. Mahmud al-Osman, izbjeglica iz sirijskog grada Hama i sada student na univerzitetu u Elaziğu, je izvukao iz ruševine Durdane i njenog supruga Zulkufa. Zahvaljujuću Anadoly Agency Mahmud Durdane i Zulkuf su se ponovo sreli, a turska javnost je bila svedok tom emotivnom sastanku.

Dok ovo pišem (ponedeljak, 27. januar popodne) telo poslednje žrtve je izvučeno iz ruševina zgrade Dilek u Elaziğu, čime je konačan broj poginulih dostigao 41. Broj spasenih iz ruševina je 45, broj povređenih 1603, od čega je 93 zadržano na bolničkoma lečenju. U akciji spasavanja i zbrinjavanja je učestvovalo 4400 profesionalaca. Sve te akcije, u kojima su učestvovale brojne spasilačke ekipe od vatrogasaca do pomenutog JAK-a, a preko Turskog crvenog polumjeseca, Fondacije za hunanitarnu pomoć (IHH) i mnoge druge nevladine organizacije, je koordinirala Direkcija za upravljanje vanrednim situacijama (AFAD). Osnovana 2009. ova organizacija može poslužiti za ugled. Čak je i ne baš pro-turski nastrojen New York Times svojevremeno 2014. našao samo reči hvale u tekstu pod naslovom “Kako izgraditi perfektan izbeglički kamp” o jednom od kampova za sirijske izbeglice kojim rukovodi AFAD.

Razlika između odgovornosti i neodgovornosti je što praktikanti ovog drugog pokušavaju da katastrofe i tragedije iskoriste za svoje sitne politikantske ciljeve, dok prvi nemaju vremena za kalkulacije jer rade na organizovanju spasavanja i sanaciji. Na žalost, uvek je bilo sitnih kalkulanata i oni su kao i svaki put i ovaj put izmileli iz crvotočine. Pre svega na društvenim mrežama. Pomalo mozak staje kada vidi tvit poslanika Republičke narodne stranke (CHP) koji lažnim fotografijama na Twitteru potpiruje mržnju prema Vladi.

Upravo zbog takvih provokacija i malicioznih komentara po društvenim mrežama teško je izbeći poređenja. Svaka katastrofa je različita, fakat, ali i Izmitski zemljotres 17. avgusta 1999. je ujedinio Ljude (veliko slovo namjerno) – kao rukom su izbrisane razlike između konzervativnih i “modernih”, bijelih i crnih, ideologije su na trenutak zaboravljene, baš kao što se to isto desilo nakon prošlog petka u 20:55. Međutim, razlika koju je jednostavno nemoguće dovoljno naglasiti i/ili opisati je da tada avgusta 1999. države nije bilo ni na vidiku u pogođenim krajevima. Tadašnjeg premijera Bülenta Ecevita nisu ni probudili da ga obavjeste (zemljotres se desio u oko 3 ujutro), a čak i da jesu pitanje je da li bi išta bilo drugačije s obzirom da mu je i budnom trebalo više od jednog dana da uopšte prokomentariše katastrofu antologijskom rečenicom da ne mogu (Vlada) da stupe u kontakt sa pogođenim krajevima.

Već sam napisao kada su pomenuti resorni ministri bili u Elaziğu. Predsjednik Recep Tayyip Erdoğan je sledećeg dana u subotu otkazao sve druge obaveze da bi obišao pogođene krajeve i između ostalog prisustvovao dženazama, obišao bolnice i spasilačke ekipe. E to je ta razlika, koju je nemoguće dovoljno naglasiti i opisati.

Žrtve prirodnih nepogoda i katastrofa su u fokusu pažnje javnosti (kako domaće, tako strane) dok su vijest, a po prirodi stvari to je veoma kratko. Ako je iskustvo pokazatelj preživeli u Elaziğu i Malatyi neće biti zaboravljeni od turske Vlade kada se medijska pažnja preseli na drugo mjesto. Svega 11 mjeseci nakon razornog zemljotresa u Vanu (2011.) svi koji su izgubili krov nad glavom su postali žitelji novog modernog naselja koje je izgradila vladina agencija TOKI, koju vjerujem nije potrebno posebno predstavljati. To je mnogo različito od onoga u šta sam se imao prilike uvjeriti lično – 2000. tačno godinu dana nakon Izmitskog zemljotresa sam prošao tim delom Turske, izgledao je kao da se zemljotres desio juče. U nedelju 27. januara na CNN-Türk televiziji jedna žena koja je preživjela Izmistski zemljotres je izjavila da pomalo “zavidi” onima Elaziğu. Izjava pomalo čudna i na izgled paradoksalna, ali suštinski razumljiva. Ova vlada je uvijek bila uz narod, a to nije bio slučaj sa mnogim vladama u turskoj historiji.

Ko provede u Turskoj duže od letnjeg odmora vrlo brzo postane svestan ludila kemilističkih lujki. Pri tom ne mislim na fizičke manifestacije kulta ličnosti poput činjenice da vas Mustafa Kemal gleda sa svake novčanice (zapravo sada je mila majka naspram vremena od pre 2009. jer tek od te 2009. se na B strani pojavljuju i druge istorijske ličnosti) ili na to da su njegove statue, biste i/ili parole na svakom drugom ćošku, što i najapolitičniji turista mora primetiti.

'blo vas "pravdoljublje"

Kada bi terorizam mogao da bude selektivan, te da njegove žrtve budu isključivo ljudi određenog mnjenja (i njihovi najmiliji), svima koji žale za izručenim “Kurdom” ('bem ti novinarstvo, urednike i njin propagandistički živac – čovek izgubi ime) bih poželeo da im na tlu zemlje operiše bar tri-četiri terorističke organizacije.

Jedna koja se tokom četrdesetak godina gnjezdila u državu do mere da je bila u stanju da napravi puč (koji samo stranim idiJotima izgleda kao vojni, a sub-biološkim oblicima života kao "diletantski"), te za svega nekoliko sati pobije 250 ljudi, rani preko 2000, izbombarduje parlament, sedište specijalnih snaga policije itd.

Druge dve su takođe “domaće” od kojih jedna blentave idiote, koji nemaju ni najblažeg pojma o ovoj zemlji, uspeva da zavlači da je “narodnooslobodilački” pokret (a podrška u tom narodu mu je manja od 5%), a druga bi da se bori za komunističku “socijalnu pravdu”. Članovi i jedne i druge svoje političke ciljeve gledaju da postignu samoksplodiranjem među civilima i drugim isto tako demokratskim sredstvima i argumentima.

Četvrta je uvozna, a glavni uvoznici su ovi prvi i drugi.

Iz sve snage bih želeo i prEsstitutkama, koje nemaju pojma o čemu škrabaju, kao i tzv. ljuCkopravašima koji ne znaju šta zastupaju, da panično telefoniraju svojim dragim kada čuju da se još jedan manijak samoeksplodirao, kako bi proverili da li su živi.

Ironija je da se prvonavedena organizacija već dobrano gnezdi u zemlji, uslovi u Srbiji joj idealno odgovaraju.

NO, s obzirom, da je selektivnost u slučaju terorizma nemoguća, odnosno da ne može biti selektivno primenjena na pomenute kategorije, a u zemlji Srbiji žive i neki meni dragi ljudi u krajnjoj liniji to ne želim (nikom).

Na žalost, očekivati od pomenutih kategorija da počnu da misle i da se skinu sa propagande bi bilo suviše. To bi otprilike bilo jedno te isto, jer kad bi razmislili i upoznali se sa činjenicama onda bi i znali uzroke propagande. To bi takođe značilo da mogu da skinu sa sebe slojeve orijentalizma, antimuslimanskog rasizma i turkofobije i.e. “nasleđe” duboko ukorenjeno u svest i podsvest.

Međutim, zar je mnogo očekivati da se svako zapita šta ja u stvari, zaista, znam o tome?

'bla vas IKEA

Gledam iz daleka ovu histeriju oko otvaranja IKEA robne kuće u Srbiji i nekako mi sve to tužno. Ne mislim samo na “autorski tekst” (kakva je to nakarada od sintagme? Šta to uopšte znači, postoji li i neautorski tekst?) predsednika republike u tabloidu – “jednim (plaćenim) tekstom izreklamirao prodavca nameštaja, izvređao narod nazivajući ga lenjim i ponizio instituciju predsednika” (tvit @AletreDuroa), nego na “argumentaciju” ZA i PROTIV po društvenim mrežama.

Pri tome me srbijanski (ekonomski) liberali pomalo podsećaju na američke domoroce u kolumbovskom periodu koji su trampili srebro i zlato za staklene perle. Ne, ne zalažem se za protekcionizam, niti mislim da su domaći prozvođači nameštaja zlata (i/ili preterane protekcije) vredni (naglasak na preterane). Samo mislim da se pripuštanje jedne globalne korporacije na sopstveno (ma koliko bilo malo) tržište može (i mora) ugovoriti na (malo) mnogo izbalansiraniji način.

Primer zemlje u kojoj živim me navodi na te (grešne) misli. Samo iz vesti koje se povremeno pojave u medijima glede Maya Holdinga, nosioca IKEA franšize u Turskoj, jasno je da su ti uslovi daleko povoljniji za domaćine nego je to slučaj u Srbiji.

Na primer, vest iz 2010. nas je obavestila da se planira prodavnica u Ankari (peta po redu), a “usputno” saopštila da 454 turskih proizvoda, koji se plasiraju u 300 IKEA prodavnica u 30 zemalja sveta donosi prihod od 350 miliona dolara. To je bilo pre sedam godina. (Ili) prošlogodišnja vest o planiranju prodavnice u Antaliji nas obaveštava da je 2006. (godinu dana od otvaranja prve IKEA prodavnice) prihod od prodaje domaćih proizvoda u IKEA prodavnicama diljem sveta bio 224 miliona dolara, a da će 2016. doneti 491 milion dolara, te da se asortiman proizvoda (sofe, dvosedi, trosedi itd.) koji se nude u IKEA prodavnicama van zemlje stalno proširuje.

Nepotrebno je (valjda) reći da se takvi prihodi ne mogu ostvariti oklagijama i/ili kuhinjskim daskama, što su, čitam, 2 (dva) domatya proizvoda koja će se nuditi u beogradskoj Ikei (nema reči o izvozu :P). Kao što je, nadam se, nepotrebno objašnjavati da su te ponižavajuće uslove "ispregovarali" oni koji se kite Ikeinim dolaskom.

“Argumenti” o “pristojnosti” zemlje u kojoj IKEA postoji (i slični) su TomasFridmanovski tupavi, a taj se omnipotentni veseljak ugruvao baš na svakoj floskuli koju je izvalio u svojim NYT kolumnama (najviše valjda na onoj da dve zemlje u kojima postoji Mekdonalds neće zaratiti), no ni “globalstičko” i (neo)liberalno penjenje o protekcionizmu nije mnogo dublje.

Kao dobar antidot takvom mentalnom plićaku preporučujem čitanje Ha-Džun Čenga, predavača ekonomije na Kembridžu, na koga me sva ta histerija oko Ikee podsetila. U knjizi Loši samarićani Čeng se na duhovit i pristupačan način bavi (između ostalog) temom protekcionizma, ilustrujući slikovitim primerima Tojote, Samsunga i Nokije, koje danas ne bi bile to što jesu da nisu u određenim fazama uživale protekciju sopstvenih država.

Ah, da, umalo da zaboravim, u param parčad razbija, odjedared otkrivenog, Maksa Vebera. U poglavlju naslovljenom “Lenji Japanci i Nemci lopovi, da li su neke kulture nesposobne za ekonomski razvoj?” – prva rečenica odražava preovlađujuće stereotipe u anglosaksonskom delu sveta o tim dvema nacijama tokom devetnaestog veka – (opet duhovito), a pominjući Vebera samo jedan put, seče veze između kultura (i/ili religija) i ekonomskog napretka, koju je narečeni devetnaestovekovni sociolog podigao na nivo aksioma za dvadesetprvovekovnog srbijanskog predsednika.

No, kajgod. Onima koji vole želim sve najbolje pri kupovini horizontalno pakovanih komada “oplemenjene” iverice.

Turski Gandi i njegov marš

ili objašnjenje “Time for blocking useful idiots” statusa na tviteru

Glupavo i površno (nemam adekvatnije izraze) poređenje Kemala Kılıçdaroğlua, lidera (kemalističke) Republikanske narodne partije (CHP)[1] sa Mahatmom Gandhijem na osnovu navodne fizičke “sličnosti” je lansirala ovdašnja pro-CHP štampa još onomad 2010. kada je ono što je sada poznato kao FETÖ (teroristička organizacija fetulahdžija) pripomoglo da se Kemal izvuče iz političke zavetrine i postavi na čelo CHP-a.^[2]

Inostrana štampa je poređenje (blentavo) nekritički prihvatila. Sa njom, na žalost (a kao i uvek) čak i jedan deo mislećih ljudi.

Za ljude memorije superiornije od akvarijumske ribice poređenje je uvek bilo uvreda inteligencije i smešan pokušaj pranja prilično prljave karijere bivšeg birokrate. Naime, Kemal Kılıçdaroğlu je od 1992. do 1999. bio na čelu administracije socijalnog osiguranja. Za njegovog vakta ta institucija je uspela da proćerda (čitaj, proneveri) 5 (pet) milijadi dolara, a da zdravstvo učini neefikasnijim od zemalja trećeg (ili bolje, četvrtog) sveta. Te pare su se slile u privatne firme koje su poslovale sa socijalnim osiguranjem i džepove onih koji su im to (bez tendera) omogućavale. Kao ilustracija brutalne pljačke države je primer da je država plaćala 2,5 (dve i po) hiljade dolara za jedan koronarni stent čija je tržišna vrednost u to doba iznosila 25 (dvadesetpet) dolara.

Korupcija je bila istraživana i u radarski snop istrage je ušao i Kılıçdaroğlu, ali je zbog opšte amnestije decembra 2000, poznate po imenu žene tadašnjeg premijera Ecevita, Rahşan, vuk pojeo magarca. Činjenica da je Kemal Kılıçdaroğlu zloupotrebio sistem i 1997. prijavio svog četrnaestogodišnjeg sina kao zaposlenog, a kasnije 2008. samo deset meseci staro unuče, govori o moralu i njegovom shvatanju države kao Alaj-begove slame. Suočen sa tim, kao poslanik parlamenta, odgovorio je u stilu kvalitetnog teflona: “Etički to nije ispravno, ali to ne može meni oduzeti pravo da volim svoje unuče.[3]

Zapravo priča o koronarnim stentovima je najbolje i višeslojno objašnjenje osnovne turske političke podele, koja se uvek maskira nečim kako bi (surova) realnost bila nedokučiva čak i za deo domaće publike, da ne govorim o beslovesnim strancima opterećenim (najčešće i u najvećem broju), orijentalizmom, islamofobijom, istorijskim mitovima (pre svega o ćaći nacije) i sličnim bagažom.

Naime, ono što je (samoproklamovana) elita izgubila novembra 2002. dolaskom Partije pravde i razvoja (AKP) na vlast, su samo i isključivo političke poluge, koja su toj eliti (samoproglašenim “vlasnicima” republike) omogućavale da se raspoređuje na mesta sa kojih će besomučno pljačkati državu, držati je daleko ispod njenih potencijala i ovisnom o kreditima MMF-a. Istom prilikom Zapad je izgubio klijent državu koja na naredbu “skoči!” pita “koliko visoko?”^[4]

Sa druge strane sečenje korupcije na tom najvišem i verovatno srednjem nivou (niko nije lud da tvrdi da je Turska “corruption-free”) je donelo/oslobodilo ogromnu količinu novca. Sto puta više naplaćeni koronarni stent je u neku ruku iako ilustrativan i trivijalan primer, jer samo se može naslutiti kolike pare su nestajale u velikim infrastrukturnim projektima.

Statistika je neumoljiva i brojke govore za sebe. U deceniji pre AKP je u Turskoj izgrađeno 600 (šest stotina) kilometara asfaltnih puteva – dakle, prosek 60 km godišnje. U prvoj deceniji AKP-a to je bilo 17.000 (sedamnaest hiljada) kilometara. Uz to Turska je u toj deceniji vratila celokupan dug MMF-u (oko 23 milijarde dolara), utrostručila BND, smanjila broj siromašnih (<3$ dnevno) sa dvocifrenog na jedan i po procent.^[5]

Političkih i socijalnih promena na bolje su, čini mi se, najsvesniji stranci koji su dovoljno dugo ovde da znaju kako je to izgledalo pre 2002. U tom smislu preporučujem tekstove Adama McConnela na turskom liberalnom portalu Serbestiyet. Da se ne bi palo na priču o "regresiji" treba znati od čega se krenulo, a univerzitetski prof. istorije moderne Turske, dovoljno intelektualno pošten da nije pod uticajem belih Turaka, je dobro opremljen za to.

Sve to objašnjava popularnost AKP i Erdoğana, kao i odlučnost opozicije da vanparlamentarnim, vanistitucionalnim i otvoreno nasilnim sredstvima podrije ili obori vladu i, ako može, vrati stari (suštinski kompradorski) sistem. Za to imaju nesebičnu podršku međunarodnih medija (stranih vlada i po pravilu veoma selektivnih “ljudCkopravaških” organizacija).

Preko pedeset godina Zapad je bio sasvim zadovoljan fasadom demokratije u Turskoj, u kojoj je izborna sloboda osvojena, ali se izborna volja “korigovala” vojnim pučevima (4 uspešna i 2 neuspešna od 1960.) svaki put kada demokratski izbor počne da predstavlja pretnju samoproklamovanim “vlasnicima” Turske.

Pučevi su uvek bili maskirani “ideološkim” velovima i izmišljenim sukobima. Tako je su pučevi 1971. i 1980. pravdani “crvenom opasnošću” (odnosno sukobom “levičara” i “desničara”), a od je tada “islamizam” predstavljan kao pretnja poretku, čitaj pretnja korumpiranoj oligarhiji. Dok se jedan manji deo lepi na te žvake one su zapravo predstava (ili dimna zavesa) za inostranstvo i kao takva deo lažne dihotomije koja se inače primenjuje na ceo region. Diskurs “islamisti” v.s. “sekularisti” je na domaćem terenu izašao iz upotrebe već tokom prve decenije ovog veka (kao apsurdan i neefikasan). Ovde je naglasak na “domaćem terenu” jer ga opozicija u kontaktima sa beslovesnim strancima i dalje rabi, a oni (stranci) se na njega (diskurs) lepe ko muve na govna, što je u neku ruku “razumljivo” s obzirom na gorepomenuti bagaž.

CHP je uvek bio branilac status quo, jer je u njemu bio zaštićen. Podsećam to je partija koja za skoro 90 godina postojanja nije osvojila NIJEDNE izbore, a istovremeno je uživala u polugama vlasti koje nikako nisu reflektovale ni blizu većine. Uostalom, jedan od kemalističkih pokliča “za narod uprkos narodu” je suština koja objašnjava decenijsku represiju manjine nad većinom. Marš nije ništa drugo do (ponovni) pokušaj stvaranja haosa sa ciljem da iznedri ili situaciju u kojoj bi puč izgledao “opravdan” ili građanski rat. Ništa suštinski novo, jer na tome se radi od 2013.

Nastaviće se (verovatno)

P.S. No i ovaj prvi deo je dovoljno da objasni blok za sve budaletine koje piške firnajz na fakat da “Turci marširaju”, a znaju Tursku sa razglednice, letovanja ili (najgori slučajevi) imaju 1-2 poznanika/prijatelja (koji ih hrane balegom).  

[1] CHP je ćaća nacije osnovao kao jedinu partiju nove republike. Turska je do 1950. bila jednopartijska država (čitaj blago diktatorski režim). Pre primanja u NATO morala je da izgradi barem fasadu demokratije i 1950. je prešla na višepartijski sistem. Prve višestranačke, demokratske i (donekle) fer i slobodne izbore osvaja Demokratska stranka na čijem čelu je bio Adnan Menderes. Izborne uspehe ponavlja još dva puta (kao i džinovske korake u napretku zemlje), da bi ga 1960. oborila vojna hunta i posle kengurskog suda obesila.

CHP nikad nije osvojio vlast izborima, ali je u vlasti uvek bio. Danas partija tvrdi da je “socijaldemokratska”. Ali se ne odriče 6 Ataturkovh principa koji su simbolično predstavljeni sa 6 strelica na amblemu partije: nacionalizam, populizam, etatizam, republikanizam, reformizam i laicizam. Principi vrište fašizam i ova knjiga nije slučajno napisana. U svakom slučaju nema i nikad nije bilo ni “d” od demokratije u “majndsetu” kemalista.

[2] Deniz Baykal, dotadašnji lider CHP-a je bio primoran na ostavku kada je video kompromitujućeg sadržaja u kojoj nastupaju on (obučen u čarape) i njegova sekretarica (kasnije CHP poslanica) pušten u javnost. Događaj iz videa je tada 2010. bio pluskvamperfekat, ali je skandal bio dovoljan da Baykal da ostavku. U oproštajnom govoru je uputio pozdrave Pennsylvanii (boravištu Fetullaha Gülena), ali fakat skoro niko nije tome pridao značaj tada. Kılıçdaroğlu nije viđen kao kandidat za genseka partije. Sam je izjavljivao kako nije kandidat, da bi samo nedelju dana kasnije to postao i bio izabran.

[3] Dugogodišnji gradonačelnik Ankare, Melih Gökçek, godinama tvrdi da je Kılıçdaroğluova vila sa bazenom u Ankari “zarađena” na poslu sa stentovima. Kılıçdaroğlu, vešto izbegava pitanja na tu temu, ali ne tuži Gökçeka.

[4] Da će Turska krenuti putem nezavisne spoljne politike (balansiranja) bilo je jasno već u proleće 2003. kada je odbila, odlikom parlamenta (a ta odluka je reflektovala volju 96% stanovništva) da učestvuje u agresiji na Irak i da ne dozvoli da njena teritorija bude odskočna daska agresorima.

Kao ilustraciju prljavosti dnevno-političkog međupartijskog nadgornjavanja može poslužiti činjenica da su SVE partije tokom predizborne kampanje (jesen 2002.) obećavale upravo to isto, da bi onda u proleće 2003. opozicija predviđala smak sveta (dobro, ne sveta nego Turske) ako se takva odluka izglasa i listom glasala protiv.

[5] U istom tom periodu je udvostručila broj aerodroma (sa 25 na 52), izgradila solidnu mrežu brzih pruga, nebrojeno bolnica (reformisano zdravstvo je ogledni primer efikasnosti i integracije državnog i privatnog sektora u jedan socijalno odgovorni sistem).

Komentar na komentar Boška Jakšića

Pre nekoliko nedelja sam zamoljen da dam komentar o referendumu u Turskoj za Al Džaziru Balkan. Naravno nisam mogao znati da će mišljenja mog prijatelja Ivana Ejuba Kostića i mene biti “sučeljena” sa mišljenjem Boška Jakšića (jedva izdržavam da mišljenje ispred Boškovog imena ne stavim u navodnike). Nemam problema sa sučeljavanjem, ali u ovom slučaju je Jakšiću data očigledna prednost time što je on imao uvid u naša mišljenja i praktično “odgovarao” na njih, a nama nije data prilika da mu odgovorimo. Elem, koristim ovu ličnu internet livadu da to učinim.

Oglavina

 Posle dužeg vremena juče se zadržah na Fejsbuku duže od 2.5 minuta. Verovatno bih taj nalog (ukoliko je to uopšte moguće) uništio da mi ne služi da vidim unuku na drugom kraju sveta (u zatvorenoj grupi napravljenoj za tu svrhu) i održavanje kontakta sa 3 (tri) osobe, koje su odlučile da to bude medijum komunikacije. Za obe te svrhe namešten mi je alarm, tako da kada nemam novu fotku (/ video unuke) ili novu poruku od ovo troje uopšte ne zalazim na to mesto.

Juče sam napravio izuzetak. Hteo sam da vidim šta ljudi “šeruju” ili je možda bolje “šOraju okolo”.