Ovo je tekst iz januara 2020. koji je objavljen u papirnatom obliku magazina Stav. Gledanje spasilačke akcije posle zemljotresa danas u Izmiru, me je ponukalo da ga stavim online.
Da se u vreme katastrofa i društvenih trauma narod ujedini je (klišejsko) primećivanje očiglednog. Da turski narod ima natprosečni kapacitet za humanitarnu pomoć i empatiju je takođe očigledno i dokazivo brojkama – uostalom oko četiri miliona izbjeglica u Turskoj su “materijalni” dokaz te činjenice. Međutim da bi se taj kapacitet i empatija pretočile u efikasno upravljanje krizom i pomoć potrebno je mnogo više od želje da se pomogne. Od petka u 20:55 kada je zemljotres magnitude 6.8 pogodio Elaziğ i Malatyu turska javnost u višednevnom direktnom prenosu, koji je počeo praktično odmah, imala je priliku da gleda efikasnu akciju spasavanja, efikasnu brigu o povređenima, efikasno zbrinjavanje onih koji su u 40 sekundi zemljotresa izgubili sve (ne samo krov nad glavom).
Neprimećivanje ili potcenjivanje te efikasnosti zahteva otrovnu količinu cinizma i malicioznosti, ali o tome kasnije. Brzina kojom je uspostavljen vazdušni most na linijama Istanbul – Elaziğ i Ankara – Elaziğ vojnim transportnim avionima Airbus A400M, koji su već ubrzo nakon ponoći sleteli sa potrebnim zalihama, brzina kojom su se tri ministra ključnih resora (unutarnjih poslova, zdravstva i ministarstva za okolinu i urbani razvoj) našla na licu mesta (takođe oko ponoći) da koordiniraju rad spasilačkih ekipa pristiglih iz cijele zemlje, je impresivna i pokazuje snagu kakvu nema mnogo država na svetu. To se jednostavno mora reći pre svega objektivnosti radi.
Elaziğ je glavni grad istoimene provincije u istočnoj Anadoliji. Sam grad ima populaciju od oko 350 hiljada, a provincija skoro 600 hiljada. Jedan je od najrazvijenijih gradova tog dela Turske. Provincija je izvorište reka Eufrat i Tigar, a leži na južnoj anadolskoj raselini, koja se dalje na istoku u provinciji Bingöl odvaja od sjeverne anadolske raseline, a završava jugozapadno u provinciji Hatay. Dakle, trustno područje na kome zemljotresi nisu nepoznata pojava. Seizmologija je danas u stanju da “predvidi” mesta pa i jačine budućih zemljotresa, ali ne i vreme. Tako da činjenica da je seizmolog Naci Görür koliko u oktobru prošle godine “predvideo” zemljotres na toj raselini, navodeći Elaziğ kao ugrožen u jednom programu CNN-Türk televizije, nema velik značaj. Što reče Şukru Ersoy, takođe autoritet iz oblasti seizmologije sa ogromnim iskustvom, predviđanje zemljotresa na raselini će se uvek pre ili kasnije ostvariti. Naime, šta bi bila preventivna akcija glede tih predviđanja? Evakuacija grada? Pokrajine? Ovo pišem iz jednostavnog razloga što će se uvek naći (i već se nalaze) pametnjakovići koji će da pametuju na tu temu.
Samo gledanje akcije spasavanja ljudi iz ruševina u direktnom, na momente čak intruzivnom, prenosu je emotivno stresno iskustvo, koje čoveka izbaci iz normale. Nije lako gledati a ostati nedodirnut (“dirnut” bi bio eufemizam za isplakati oči) pričama koje su, kako to uvek biva, postale simbol zemljotresa u Elaziğu. Neke od njih su već ispričane (globalno) u dnevnoj štampi, ali osećam potrebu zapravo dug akterima tih priča da ih ponovim.
Kada se na ekranima pojavila volonterka najveće nacionalne medicinske volonterske organizacije na svetu (UMKE – 12 hiljada volontera) koja mobtelom razgovara sa Azize, ženom zarobljenom u ruševini zgrade od 28 stanova, podižući joj moral i davajući joj instrukcije kako da pruži podršku mužu, deci i svima sa kojima ima (audio) kontakt, uključujući i komšinicu koja ne zna turski, pa joj je volonterka govorila šta da govori komšinici na kurdskom, osim što je bio emocijama nabijen događaj bilo je odmah jasno da će to postati “viralno”. Ta drama, sa srećnim krajem – Azize Çelik sa porodicom i još nekoliko (ukupno njıh osam) je posle 17 sati izvučena živa iz ruševine zahvaljujući razgovoru sa Emine Kuştepe, kako smo kasnije saznali da se zove volonterka UMKE-a iz Adıyamana – je između ostalog ilustracija tursko-kurdskih odnosa, onih pravih ljudskih, ne onih koje pokušavaju da nametnu PKK teroristi, njihovo političko krilo i simpatizeri. UMKE je već zatrpan pozivima devojaka koje bi da budu kao Emine Kuştepe, a mnogima njen glas i “Azize, Azize” (uključujući mene) ne izlazi iz glave kao glas nade, kako je to napisao glodur Hürriyeta Ahmet Hakan u kolumni 26. januara.
Isto tako je teško zaboraviti glas žandarmerijskog majora Buraka Özera kada je uspostavio kontakt sa Ayşe Yıldız, majkom dve i pol godine stare Yüsre. “Da li me čuješ?” je viknuto glasom koji se očekuje od žandarmerijskog oficira. Ayşe je odgvorila potvrdno i molila za pomoć za nju i dijete. “Dijete je sa tobom? Spasiću te!” ovoga puta glas je podrhtavao odajući (i ujedno prenoseći) emocije oficira jedinice JAK – specijalne žandarmerijske spasilačke jedinice bazirane u Ankari, kojoj je mobilizacijsko vrijeme 15 minuta. Yüsra je izvučena iz ruševine 25 sata posle zemljotresa, a njena majka Ayşe nekoliko sati kasnije. Otac je poginuo zaštitivši ih svojim tijelom. Sutradan kada smo vidjeli lice Buraka Özera, oficira (i džentlmena), objasnio je podrhtavanje glasa time da je osim što je profesionalac i otac. Ja bih rekao Čovek sa velikim Č.
“Mi sipamo drvlje i kamenje na Sirijce, a meni i mom mužu je to dijete spaslo život, kopajući po ruševini golim rukama,” su reči Durdane Aydin, koje su takođe ubole u osetljivost turskog naroda i podsetile da se ljudski rod deli na ljude i neljude. Mahmud al-Osman, izbjeglica iz sirijskog grada Hama i sada student na univerzitetu u Elaziğu, je izvukao iz ruševine Durdane i njenog supruga Zulkufa. Zahvaljujuću Anadoly Agency Mahmud Durdane i Zulkuf su se ponovo sreli, a turska javnost je bila svedok tom emotivnom sastanku.
Dok ovo pišem (ponedeljak, 27. januar popodne) telo poslednje žrtve je izvučeno iz ruševina zgrade Dilek u Elaziğu, čime je konačan broj poginulih dostigao 41. Broj spasenih iz ruševina je 45, broj povređenih 1603, od čega je 93 zadržano na bolničkoma lečenju. U akciji spasavanja i zbrinjavanja je učestvovalo 4400 profesionalaca. Sve te akcije, u kojima su učestvovale brojne spasilačke ekipe od vatrogasaca do pomenutog JAK-a, a preko Turskog crvenog polumjeseca, Fondacije za hunanitarnu pomoć (IHH) i mnoge druge nevladine organizacije, je koordinirala Direkcija za upravljanje vanrednim situacijama (AFAD). Osnovana 2009. ova organizacija može poslužiti za ugled. Čak je i ne baš pro-turski nastrojen New York Times svojevremeno 2014. našao samo reči hvale u tekstu pod naslovom “Kako izgraditi perfektan izbeglički kamp” o jednom od kampova za sirijske izbeglice kojim rukovodi AFAD.
Razlika između odgovornosti i neodgovornosti je što praktikanti ovog drugog pokušavaju da katastrofe i tragedije iskoriste za svoje sitne politikantske ciljeve, dok prvi nemaju vremena za kalkulacije jer rade na organizovanju spasavanja i sanaciji. Na žalost, uvek je bilo sitnih kalkulanata i oni su kao i svaki put i ovaj put izmileli iz crvotočine. Pre svega na društvenim mrežama. Pomalo mozak staje kada vidi tvit poslanika Republičke narodne stranke (CHP) koji lažnim fotografijama na Twitteru potpiruje mržnju prema Vladi.
Upravo zbog takvih provokacija i malicioznih komentara po društvenim mrežama teško je izbeći poređenja. Svaka katastrofa je različita, fakat, ali i Izmitski zemljotres 17. avgusta 1999. je ujedinio Ljude (veliko slovo namjerno) – kao rukom su izbrisane razlike između konzervativnih i “modernih”, bijelih i crnih, ideologije su na trenutak zaboravljene, baš kao što se to isto desilo nakon prošlog petka u 20:55. Međutim, razlika koju je jednostavno nemoguće dovoljno naglasiti i/ili opisati je da tada avgusta 1999. države nije bilo ni na vidiku u pogođenim krajevima. Tadašnjeg premijera Bülenta Ecevita nisu ni probudili da ga obavjeste (zemljotres se desio u oko 3 ujutro), a čak i da jesu pitanje je da li bi išta bilo drugačije s obzirom da mu je i budnom trebalo više od jednog dana da uopšte prokomentariše katastrofu antologijskom rečenicom da ne mogu (Vlada) da stupe u kontakt sa pogođenim krajevima.
Već sam napisao kada su pomenuti resorni ministri bili u Elaziğu. Predsjednik Recep Tayyip Erdoğan je sledećeg dana u subotu otkazao sve druge obaveze da bi obišao pogođene krajeve i između ostalog prisustvovao dženazama, obišao bolnice i spasilačke ekipe. E to je ta razlika, koju je nemoguće dovoljno naglasiti i opisati.
Žrtve prirodnih nepogoda i katastrofa su u fokusu pažnje javnosti (kako domaće, tako strane) dok su vijest, a po prirodi stvari to je veoma kratko. Ako je iskustvo pokazatelj preživeli u Elaziğu i Malatyi neće biti zaboravljeni od turske Vlade kada se medijska pažnja preseli na drugo mjesto. Svega 11 mjeseci nakon razornog zemljotresa u Vanu (2011.) svi koji su izgubili krov nad glavom su postali žitelji novog modernog naselja koje je izgradila vladina agencija TOKI, koju vjerujem nije potrebno posebno predstavljati. To je mnogo različito od onoga u šta sam se imao prilike uvjeriti lično – 2000. tačno godinu dana nakon Izmitskog zemljotresa sam prošao tim delom Turske, izgledao je kao da se zemljotres desio juče. U nedelju 27. januara na CNN-Türk televiziji jedna žena koja je preživjela Izmistski zemljotres je izjavila da pomalo “zavidi” onima Elaziğu. Izjava pomalo čudna i na izgled paradoksalna, ali suštinski razumljiva. Ova vlada je uvijek bila uz narod, a to nije bio slučaj sa mnogim vladama u turskoj historiji.
