'blo vas "pravdoljublje"

Kada bi terorizam mogao da bude selektivan, te da njegove žrtve budu isključivo ljudi određenog mnjenja (i njihovi najmiliji), svima koji žale za izručenim “Kurdom” ('bem ti novinarstvo, urednike i njin propagandistički živac – čovek izgubi ime) bih poželeo da im na tlu zemlje operiše bar tri-četiri terorističke organizacije.

Jedna koja se tokom četrdesetak godina gnjezdila u državu do mere da je bila u stanju da napravi puč (koji samo stranim idiJotima izgleda kao vojni, a sub-biološkim oblicima života kao "diletantski"), te za svega nekoliko sati pobije 250 ljudi, rani preko 2000, izbombarduje parlament, sedište specijalnih snaga policije itd.

Druge dve su takođe “domaće” od kojih jedna blentave idiote, koji nemaju ni najblažeg pojma o ovoj zemlji, uspeva da zavlači da je “narodnooslobodilački” pokret (a podrška u tom narodu mu je manja od 5%), a druga bi da se bori za komunističku “socijalnu pravdu”. Članovi i jedne i druge svoje političke ciljeve gledaju da postignu samoksplodiranjem među civilima i drugim isto tako demokratskim sredstvima i argumentima.

Četvrta je uvozna, a glavni uvoznici su ovi prvi i drugi.

Iz sve snage bih želeo i prEsstitutkama, koje nemaju pojma o čemu škrabaju, kao i tzv. ljuCkopravašima koji ne znaju šta zastupaju, da panično telefoniraju svojim dragim kada čuju da se još jedan manijak samoeksplodirao, kako bi proverili da li su živi.

Ironija je da se prvonavedena organizacija već dobrano gnezdi u zemlji, uslovi u Srbiji joj idealno odgovaraju.

NO, s obzirom, da je selektivnost u slučaju terorizma nemoguća, odnosno da ne može biti selektivno primenjena na pomenute kategorije, a u zemlji Srbiji žive i neki meni dragi ljudi u krajnjoj liniji to ne želim (nikom).

Na žalost, očekivati od pomenutih kategorija da počnu da misle i da se skinu sa propagande bi bilo suviše. To bi otprilike bilo jedno te isto, jer kad bi razmislili i upoznali se sa činjenicama onda bi i znali uzroke propagande. To bi takođe značilo da mogu da skinu sa sebe slojeve orijentalizma, antimuslimanskog rasizma i turkofobije i.e. “nasleđe” duboko ukorenjeno u svest i podsvest.

Međutim, zar je mnogo očekivati da se svako zapita šta ja u stvari, zaista, znam o tome?

'bla vas IKEA

Gledam iz daleka ovu histeriju oko otvaranja IKEA robne kuće u Srbiji i nekako mi sve to tužno. Ne mislim samo na “autorski tekst” (kakva je to nakarada od sintagme? Šta to uopšte znači, postoji li i neautorski tekst?) predsednika republike u tabloidu – “jednim (plaćenim) tekstom izreklamirao prodavca nameštaja, izvređao narod nazivajući ga lenjim i ponizio instituciju predsednika” (tvit @AletreDuroa), nego na “argumentaciju” ZA i PROTIV po društvenim mrežama.

Pri tome me srbijanski (ekonomski) liberali pomalo podsećaju na američke domoroce u kolumbovskom periodu koji su trampili srebro i zlato za staklene perle. Ne, ne zalažem se za protekcionizam, niti mislim da su domaći prozvođači nameštaja zlata (i/ili preterane protekcije) vredni (naglasak na preterane). Samo mislim da se pripuštanje jedne globalne korporacije na sopstveno (ma koliko bilo malo) tržište može (i mora) ugovoriti na (malo) mnogo izbalansiraniji način.

Primer zemlje u kojoj živim me navodi na te (grešne) misli. Samo iz vesti koje se povremeno pojave u medijima glede Maya Holdinga, nosioca IKEA franšize u Turskoj, jasno je da su ti uslovi daleko povoljniji za domaćine nego je to slučaj u Srbiji.

Na primer, vest iz 2010. nas je obavestila da se planira prodavnica u Ankari (peta po redu), a “usputno” saopštila da 454 turskih proizvoda, koji se plasiraju u 300 IKEA prodavnica u 30 zemalja sveta donosi prihod od 350 miliona dolara. To je bilo pre sedam godina. (Ili) prošlogodišnja vest o planiranju prodavnice u Antaliji nas obaveštava da je 2006. (godinu dana od otvaranja prve IKEA prodavnice) prihod od prodaje domaćih proizvoda u IKEA prodavnicama diljem sveta bio 224 miliona dolara, a da će 2016. doneti 491 milion dolara, te da se asortiman proizvoda (sofe, dvosedi, trosedi itd.) koji se nude u IKEA prodavnicama van zemlje stalno proširuje.

Nepotrebno je (valjda) reći da se takvi prihodi ne mogu ostvariti oklagijama i/ili kuhinjskim daskama, što su, čitam, 2 (dva) domatya proizvoda koja će se nuditi u beogradskoj Ikei (nema reči o izvozu :P). Kao što je, nadam se, nepotrebno objašnjavati da su te ponižavajuće uslove "ispregovarali" oni koji se kite Ikeinim dolaskom.

“Argumenti” o “pristojnosti” zemlje u kojoj IKEA postoji (i slični) su TomasFridmanovski tupavi, a taj se omnipotentni veseljak ugruvao baš na svakoj floskuli koju je izvalio u svojim NYT kolumnama (najviše valjda na onoj da dve zemlje u kojima postoji Mekdonalds neće zaratiti), no ni “globalstičko” i (neo)liberalno penjenje o protekcionizmu nije mnogo dublje.

Kao dobar antidot takvom mentalnom plićaku preporučujem čitanje Ha-Džun Čenga, predavača ekonomije na Kembridžu, na koga me sva ta histerija oko Ikee podsetila. U knjizi Loši samarićani Čeng se na duhovit i pristupačan način bavi (između ostalog) temom protekcionizma, ilustrujući slikovitim primerima Tojote, Samsunga i Nokije, koje danas ne bi bile to što jesu da nisu u određenim fazama uživale protekciju sopstvenih država.

Ah, da, umalo da zaboravim, u param parčad razbija, odjedared otkrivenog, Maksa Vebera. U poglavlju naslovljenom “Lenji Japanci i Nemci lopovi, da li su neke kulture nesposobne za ekonomski razvoj?” – prva rečenica odražava preovlađujuće stereotipe u anglosaksonskom delu sveta o tim dvema nacijama tokom devetnaestog veka – (opet duhovito), a pominjući Vebera samo jedan put, seče veze između kultura (i/ili religija) i ekonomskog napretka, koju je narečeni devetnaestovekovni sociolog podigao na nivo aksioma za dvadesetprvovekovnog srbijanskog predsednika.

No, kajgod. Onima koji vole želim sve najbolje pri kupovini horizontalno pakovanih komada “oplemenjene” iverice.

Turski Gandi i njegov marš

ili objašnjenje “Time for blocking useful idiots” statusa na tviteru

Glupavo i površno (nemam adekvatnije izraze) poređenje Kemala Kılıçdaroğlua, lidera (kemalističke) Republikanske narodne partije (CHP)[1] sa Mahatmom Gandhijem na osnovu navodne fizičke “sličnosti” je lansirala ovdašnja pro-CHP štampa još onomad 2010. kada je ono što je sada poznato kao FETÖ (teroristička organizacija fetulahdžija) pripomoglo da se Kemal izvuče iz političke zavetrine i postavi na čelo CHP-a.^[2]

Inostrana štampa je poređenje (blentavo) nekritički prihvatila. Sa njom, na žalost (a kao i uvek) čak i jedan deo mislećih ljudi.

Za ljude memorije superiornije od akvarijumske ribice poređenje je uvek bilo uvreda inteligencije i smešan pokušaj pranja prilično prljave karijere bivšeg birokrate. Naime, Kemal Kılıçdaroğlu je od 1992. do 1999. bio na čelu administracije socijalnog osiguranja. Za njegovog vakta ta institucija je uspela da proćerda (čitaj, proneveri) 5 (pet) milijadi dolara, a da zdravstvo učini neefikasnijim od zemalja trećeg (ili bolje, četvrtog) sveta. Te pare su se slile u privatne firme koje su poslovale sa socijalnim osiguranjem i džepove onih koji su im to (bez tendera) omogućavale. Kao ilustracija brutalne pljačke države je primer da je država plaćala 2,5 (dve i po) hiljade dolara za jedan koronarni stent čija je tržišna vrednost u to doba iznosila 25 (dvadesetpet) dolara.

Korupcija je bila istraživana i u radarski snop istrage je ušao i Kılıçdaroğlu, ali je zbog opšte amnestije decembra 2000, poznate po imenu žene tadašnjeg premijera Ecevita, Rahşan, vuk pojeo magarca. Činjenica da je Kemal Kılıçdaroğlu zloupotrebio sistem i 1997. prijavio svog četrnaestogodišnjeg sina kao zaposlenog, a kasnije 2008. samo deset meseci staro unuče, govori o moralu i njegovom shvatanju države kao Alaj-begove slame. Suočen sa tim, kao poslanik parlamenta, odgovorio je u stilu kvalitetnog teflona: “Etički to nije ispravno, ali to ne može meni oduzeti pravo da volim svoje unuče.[3]

Zapravo priča o koronarnim stentovima je najbolje i višeslojno objašnjenje osnovne turske političke podele, koja se uvek maskira nečim kako bi (surova) realnost bila nedokučiva čak i za deo domaće publike, da ne govorim o beslovesnim strancima opterećenim (najčešće i u najvećem broju), orijentalizmom, islamofobijom, istorijskim mitovima (pre svega o ćaći nacije) i sličnim bagažom.

Naime, ono što je (samoproklamovana) elita izgubila novembra 2002. dolaskom Partije pravde i razvoja (AKP) na vlast, su samo i isključivo političke poluge, koja su toj eliti (samoproglašenim “vlasnicima” republike) omogućavale da se raspoređuje na mesta sa kojih će besomučno pljačkati državu, držati je daleko ispod njenih potencijala i ovisnom o kreditima MMF-a. Istom prilikom Zapad je izgubio klijent državu koja na naredbu “skoči!” pita “koliko visoko?”^[4]

Sa druge strane sečenje korupcije na tom najvišem i verovatno srednjem nivou (niko nije lud da tvrdi da je Turska “corruption-free”) je donelo/oslobodilo ogromnu količinu novca. Sto puta više naplaćeni koronarni stent je u neku ruku iako ilustrativan i trivijalan primer, jer samo se može naslutiti kolike pare su nestajale u velikim infrastrukturnim projektima.

Statistika je neumoljiva i brojke govore za sebe. U deceniji pre AKP je u Turskoj izgrađeno 600 (šest stotina) kilometara asfaltnih puteva – dakle, prosek 60 km godišnje. U prvoj deceniji AKP-a to je bilo 17.000 (sedamnaest hiljada) kilometara. Uz to Turska je u toj deceniji vratila celokupan dug MMF-u (oko 23 milijarde dolara), utrostručila BND, smanjila broj siromašnih (<3$ dnevno) sa dvocifrenog na jedan i po procent.^[5]

Političkih i socijalnih promena na bolje su, čini mi se, najsvesniji stranci koji su dovoljno dugo ovde da znaju kako je to izgledalo pre 2002. U tom smislu preporučujem tekstove Adama McConnela na turskom liberalnom portalu Serbestiyet. Da se ne bi palo na priču o "regresiji" treba znati od čega se krenulo, a univerzitetski prof. istorije moderne Turske, dovoljno intelektualno pošten da nije pod uticajem belih Turaka, je dobro opremljen za to.

Sve to objašnjava popularnost AKP i Erdoğana, kao i odlučnost opozicije da vanparlamentarnim, vanistitucionalnim i otvoreno nasilnim sredstvima podrije ili obori vladu i, ako može, vrati stari (suštinski kompradorski) sistem. Za to imaju nesebičnu podršku međunarodnih medija (stranih vlada i po pravilu veoma selektivnih “ljudCkopravaških” organizacija).

Preko pedeset godina Zapad je bio sasvim zadovoljan fasadom demokratije u Turskoj, u kojoj je izborna sloboda osvojena, ali se izborna volja “korigovala” vojnim pučevima (4 uspešna i 2 neuspešna od 1960.) svaki put kada demokratski izbor počne da predstavlja pretnju samoproklamovanim “vlasnicima” Turske.

Pučevi su uvek bili maskirani “ideološkim” velovima i izmišljenim sukobima. Tako je su pučevi 1971. i 1980. pravdani “crvenom opasnošću” (odnosno sukobom “levičara” i “desničara”), a od je tada “islamizam” predstavljan kao pretnja poretku, čitaj pretnja korumpiranoj oligarhiji. Dok se jedan manji deo lepi na te žvake one su zapravo predstava (ili dimna zavesa) za inostranstvo i kao takva deo lažne dihotomije koja se inače primenjuje na ceo region. Diskurs “islamisti” v.s. “sekularisti” je na domaćem terenu izašao iz upotrebe već tokom prve decenije ovog veka (kao apsurdan i neefikasan). Ovde je naglasak na “domaćem terenu” jer ga opozicija u kontaktima sa beslovesnim strancima i dalje rabi, a oni (stranci) se na njega (diskurs) lepe ko muve na govna, što je u neku ruku “razumljivo” s obzirom na gorepomenuti bagaž.

CHP je uvek bio branilac status quo, jer je u njemu bio zaštićen. Podsećam to je partija koja za skoro 90 godina postojanja nije osvojila NIJEDNE izbore, a istovremeno je uživala u polugama vlasti koje nikako nisu reflektovale ni blizu većine. Uostalom, jedan od kemalističkih pokliča “za narod uprkos narodu” je suština koja objašnjava decenijsku represiju manjine nad većinom. Marš nije ništa drugo do (ponovni) pokušaj stvaranja haosa sa ciljem da iznedri ili situaciju u kojoj bi puč izgledao “opravdan” ili građanski rat. Ništa suštinski novo, jer na tome se radi od 2013.

Nastaviće se (verovatno)

P.S. No i ovaj prvi deo je dovoljno da objasni blok za sve budaletine koje piške firnajz na fakat da “Turci marširaju”, a znaju Tursku sa razglednice, letovanja ili (najgori slučajevi) imaju 1-2 poznanika/prijatelja (koji ih hrane balegom).  

[1] CHP je ćaća nacije osnovao kao jedinu partiju nove republike. Turska je do 1950. bila jednopartijska država (čitaj blago diktatorski režim). Pre primanja u NATO morala je da izgradi barem fasadu demokratije i 1950. je prešla na višepartijski sistem. Prve višestranačke, demokratske i (donekle) fer i slobodne izbore osvaja Demokratska stranka na čijem čelu je bio Adnan Menderes. Izborne uspehe ponavlja još dva puta (kao i džinovske korake u napretku zemlje), da bi ga 1960. oborila vojna hunta i posle kengurskog suda obesila.

CHP nikad nije osvojio vlast izborima, ali je u vlasti uvek bio. Danas partija tvrdi da je “socijaldemokratska”. Ali se ne odriče 6 Ataturkovh principa koji su simbolično predstavljeni sa 6 strelica na amblemu partije: nacionalizam, populizam, etatizam, republikanizam, reformizam i laicizam. Principi vrište fašizam i ova knjiga nije slučajno napisana. U svakom slučaju nema i nikad nije bilo ni “d” od demokratije u “majndsetu” kemalista.

[2] Deniz Baykal, dotadašnji lider CHP-a je bio primoran na ostavku kada je video kompromitujućeg sadržaja u kojoj nastupaju on (obučen u čarape) i njegova sekretarica (kasnije CHP poslanica) pušten u javnost. Događaj iz videa je tada 2010. bio pluskvamperfekat, ali je skandal bio dovoljan da Baykal da ostavku. U oproštajnom govoru je uputio pozdrave Pennsylvanii (boravištu Fetullaha Gülena), ali fakat skoro niko nije tome pridao značaj tada. Kılıçdaroğlu nije viđen kao kandidat za genseka partije. Sam je izjavljivao kako nije kandidat, da bi samo nedelju dana kasnije to postao i bio izabran.

[3] Dugogodišnji gradonačelnik Ankare, Melih Gökçek, godinama tvrdi da je Kılıçdaroğluova vila sa bazenom u Ankari “zarađena” na poslu sa stentovima. Kılıçdaroğlu, vešto izbegava pitanja na tu temu, ali ne tuži Gökçeka.

[4] Da će Turska krenuti putem nezavisne spoljne politike (balansiranja) bilo je jasno već u proleće 2003. kada je odbila, odlikom parlamenta (a ta odluka je reflektovala volju 96% stanovništva) da učestvuje u agresiji na Irak i da ne dozvoli da njena teritorija bude odskočna daska agresorima.

Kao ilustraciju prljavosti dnevno-političkog međupartijskog nadgornjavanja može poslužiti činjenica da su SVE partije tokom predizborne kampanje (jesen 2002.) obećavale upravo to isto, da bi onda u proleće 2003. opozicija predviđala smak sveta (dobro, ne sveta nego Turske) ako se takva odluka izglasa i listom glasala protiv.

[5] U istom tom periodu je udvostručila broj aerodroma (sa 25 na 52), izgradila solidnu mrežu brzih pruga, nebrojeno bolnica (reformisano zdravstvo je ogledni primer efikasnosti i integracije državnog i privatnog sektora u jedan socijalno odgovorni sistem).

Komentar na komentar Boška Jakšića

Pre nekoliko nedelja sam zamoljen da dam komentar o referendumu u Turskoj za Al Džaziru Balkan. Naravno nisam mogao znati da će mišljenja mog prijatelja Ivana Ejuba Kostića i mene biti “sučeljena” sa mišljenjem Boška Jakšića (jedva izdržavam da mišljenje ispred Boškovog imena ne stavim u navodnike). Nemam problema sa sučeljavanjem, ali u ovom slučaju je Jakšiću data očigledna prednost time što je on imao uvid u naša mišljenja i praktično “odgovarao” na njih, a nama nije data prilika da mu odgovorimo. Elem, koristim ovu ličnu internet livadu da to učinim.