Gledam
iz daleka ovu histeriju oko otvaranja IKEA robne kuće u Srbiji i
nekako mi sve to tužno. Ne mislim samo na “autorski tekst”
(kakva je to nakarada od sintagme? Šta to uopšte znači, postoji li
i neautorski tekst?) predsednika republike u tabloidu – “jednim
(plaćenim) tekstom izreklamirao prodavca nameštaja, izvređao narod
nazivajući ga lenjim i ponizio instituciju predsednika”
(tvit
@AletreDuroa), nego na “argumentaciju” ZA i PROTIV po
društvenim mrežama.
Pri
tome me srbijanski (ekonomski) liberali pomalo podsećaju na američke
domoroce u kolumbovskom periodu koji su trampili srebro i zlato za
staklene perle. Ne, ne zalažem se za protekcionizam, niti mislim da
su domaći prozvođači nameštaja zlata (i/ili preterane protekcije)
vredni (naglasak na preterane). Samo mislim da se pripuštanje jedne
globalne korporacije na sopstveno (ma koliko bilo malo) tržište
može (i mora) ugovoriti na (malo) mnogo izbalansiraniji način.
Primer
zemlje u kojoj živim me navodi na te (grešne) misli. Samo iz vesti
koje se povremeno pojave u medijima glede Maya Holdinga, nosioca IKEA
franšize u Turskoj, jasno je da su ti uslovi daleko povoljniji za
domaćine nego je to slučaj u Srbiji.
Na
primer, vest
iz 2010. nas je obavestila da se planira prodavnica u Ankari
(peta po redu), a “usputno” saopštila da 454 turskih proizvoda,
koji se plasiraju u 300 IKEA prodavnica u 30 zemalja sveta donosi
prihod od 350 miliona dolara. To je bilo pre sedam godina. (Ili)
prošlogodišnja
vest o planiranju prodavnice u Antaliji nas obaveštava da je
2006. (godinu dana od otvaranja prve IKEA prodavnice) prihod od
prodaje domaćih proizvoda u IKEA prodavnicama diljem sveta bio 224
miliona dolara, a da će 2016. doneti 491 milion dolara, te da se
asortiman proizvoda (sofe, dvosedi, trosedi itd.) koji se nude u IKEA
prodavnicama van zemlje stalno proširuje.
Nepotrebno je (valjda) reći da se takvi prihodi ne mogu ostvariti oklagijama i/ili
kuhinjskim daskama, što su, čitam, 2 (dva) domatya
proizvoda koja će se nuditi u beogradskoj Ikei (nema reči o izvozu
:P). Kao što je, nadam se, nepotrebno objašnjavati da su te ponižavajuće uslove "ispregovarali" oni koji se kite Ikeinim dolaskom.
“Argumenti”
o “pristojnosti” zemlje u kojoj IKEA postoji (i slični) su
TomasFridmanovski
tupavi, a taj se omnipotentni veseljak ugruvao baš na svakoj
floskuli koju je izvalio u svojim NYT kolumnama (najviše valjda na
onoj da dve zemlje u kojima postoji Mekdonalds neće zaratiti), no ni
“globalstičko” i (neo)liberalno penjenje o protekcionizmu nije
mnogo dublje.
Kao
dobar antidot takvom mentalnom plićaku preporučujem čitanje
Ha-Džun Čenga, predavača ekonomije na Kembridžu, na koga me sva
ta histerija oko Ikee podsetila. U knjizi Loši
samarićani Čeng se na duhovit i
pristupačan način bavi (između ostalog) temom protekcionizma,
ilustrujući slikovitim primerima Tojote, Samsunga i Nokije, koje
danas ne bi bile to što jesu da nisu u određenim fazama uživale
protekciju sopstvenih država.
Ah,
da, umalo da zaboravim, u param parčad razbija, odjedared
otkrivenog, Maksa Vebera. U poglavlju naslovljenom “Lenji
Japanci i Nemci lopovi, da li su neke kulture nesposobne za ekonomski
razvoj?” – prva rečenica odražava preovlađujuće stereotipe u anglosaksonskom delu sveta o tim dvema
nacijama tokom devetnaestog veka – (opet duhovito), a pominjući Vebera
samo jedan put, seče veze između kultura (i/ili religija) i
ekonomskog napretka, koju je narečeni devetnaestovekovni sociolog
podigao na nivo aksioma za dvadesetprvovekovnog srbijanskog
predsednika.
No,
kajgod. Onima koji vole želim sve najbolje pri kupovini horizontalno
pakovanih komada “oplemenjene” iverice.
