Kada bi terorizam mogao da bude selektivan, te da njegove žrtve budu isključivo ljudi određenog mnjenja (i njihovi najmiliji), svima koji žale za izručenim “Kurdom” ('bem ti novinarstvo, urednike i njin propagandistički živac – čovek izgubi ime) bih poželeo da im na tlu zemlje operiše bar tri-četiri terorističke organizacije.
Jedna koja se tokom četrdesetak godina gnjezdila u državu do mere da je bila u stanju da napravi puč (koji samo stranim idiJotima izgleda kao vojni, a sub-biološkim oblicima života kao "diletantski"), te za svega nekoliko sati pobije 250 ljudi, rani preko 2000, izbombarduje parlament, sedište specijalnih snaga policije itd.
Druge dve su takođe “domaće” od kojih jedna blentave idiote, koji nemaju ni najblažeg pojma o ovoj zemlji, uspeva da zavlači da je “narodnooslobodilački” pokret (a podrška u tom narodu mu je manja od 5%), a druga bi da se bori za komunističku “socijalnu pravdu”. Članovi i jedne i druge svoje političke ciljeve gledaju da postignu samoksplodiranjem među civilima i drugim isto tako demokratskim sredstvima i argumentima.
Četvrta je uvozna, a glavni uvoznici su ovi prvi i drugi.
Iz sve snage bih želeo i prEsstitutkama, koje nemaju pojma o čemu škrabaju, kao i tzv. ljuCkopravašima koji ne znaju šta zastupaju, da panično telefoniraju svojim dragim kada čuju da se još jedan manijak samoeksplodirao, kako bi proverili da li su živi.
Ironija je da se prvonavedena organizacija već dobrano gnezdi u zemlji, uslovi u Srbiji joj idealno odgovaraju.
NO, s obzirom, da je selektivnost u slučaju terorizma nemoguća, odnosno da ne može biti selektivno primenjena na pomenute kategorije, a u zemlji Srbiji žive i neki meni dragi ljudi u krajnjoj liniji to ne želim (nikom).
Na žalost, očekivati od pomenutih kategorija da počnu da misle i da se skinu sa propagande bi bilo suviše. To bi otprilike bilo jedno te isto, jer kad bi razmislili i upoznali se sa činjenicama onda bi i znali uzroke propagande. To bi takođe značilo da mogu da skinu sa sebe slojeve orijentalizma, antimuslimanskog rasizma i turkofobije i.e. “nasleđe” duboko ukorenjeno u svest i podsvest.
Međutim, zar je mnogo očekivati da se svako zapita šta ja u stvari, zaista, znam o tome?
