Pre
nekoliko nedelja sam zamoljen
da dam komentar
o referendumu u Turskoj za Al Džaziru Balkan. Naravno nisam
mogao znati da će mišljenja mog prijatelja Ivana Ejuba Kostića i
mene biti “sučeljena” sa mišljenjem Boška Jakšića (jedva
izdržavam da mišljenje ispred Boškovog imena ne stavim u navodnike). Nemam problema sa
sučeljavanjem, ali u ovom slučaju je Jakšiću data očigledna
prednost time što je on imao uvid u naša mišljenja i praktično
“odgovarao” na njih, a nama nije data prilika da mu odgovorimo.
Elem, koristim ovu ličnu internet livadu da to učinim.
Naravno,
Boško Jakšić meša mnogo baba i žaba u papazjaniji o
referendumu za ustavne promene u Turskoj,
ponosno valjajući neznanje kao vrhunsku ekspertizu. Međutim, jedna
od osnovnih konfuzija, koja za sobom povlači možda najviše
distorzija je mešanje ili neznanje razlike između nacionalizma i
patriotizma. Nije mu zameriti, ipak on živi u čudnoj zemlji u kojoj
se rečnik rapidno smanjuje, a odavno je između te dve kategorije
glupavo stavljen znak jednakosti, te su obe đuture među tzv.
“građanskom” opcijom prezrene. Taj simptom neizlečivog
auto-orijentalizma se može tretirati (da li će pomoći ne znam)
čitanjem mitologizovanog srbijanskog pragmatiste, rahmetli Zorana
Đinđića, gle, baš na tu temu. Dostupno
ovde.
Naime, gajim nadu da će njegove reči dopreti do svesti
orijentalista i auto-orijentalista.
Ta
konfuzija je jedna od ključnih grešaka u percepciji kako Turske
tako Erdoana.
Kada bi Jakšić znao išta o oba znao bi da:
1.
je “Ataturkova Turska” kako on naziva republiku (opet odaje pri
tome neznanje, odnosno nedostatak imuniteta na mitove) bila bazirana
na nacionalizmu, do mere da je negirala postojanje bilo koje druge
etničke grupe na teritoriji zemlje (osim Lozanskim mirom
ustanovljenih religijskih manjina) sa težnjom da realnost prilagodi
“teoriji” neopevanim nasiljem i socijalnim inženjeringom. Bojnim
otrovima ako treba.
2.
Da je Erdoan prvi političar u istoriji republike koji govori i u
svojim govorima redovno naglašava multietničku prirodu Turske.
Ali
avaj, kada se o Turskoj obaveštavaš posredno (o novinarskom
instinktu krda da ne govorim) onda to ne možeš znati. Površnom
Jakšiću verovatno nikad nije palo na pamet da pobliže prostudira
(bilo koje) turske izborne rezultate u poslednjih petnaest godina. Da
jeste verovatno bi mu se upalila lampica i shvatio bi da većina
Kurda glasa za AKP (o tome da je svaki 5 poslanik etnički Kurd da ne
govorimo), te da je ta podrška dolazila postepeno. Blisko pameti, a
dovoljne bi bile dve posete turskom Kurdistanu (reč koja nije više
tabu) koje bi dale slike “pre” i “posle” da objasne taj rast
popularnosti AKP-a među Kurdima. Na žalost Jakšiću bi za to bio
potreban vremeplov, ali ovde postoji nešto što se zove memorija.
Tada
bi mu se (možda) upalila lampica da primirje i prekid primirja nije
bilo “sa Kurdima”, nego terorističkom organizacijom PKK, koja je
sve to vreme pokušavala da uspori razvoj tog dela sveta, ubijajući
uglavnom (kao uostalom tokom celog svog, uskoro četrdesetogodišnjeg
postojanja) Kurde. Možda bi mu se javilo da “pro-kurdska”
partija nije ništa drugo do političko krilo PKK-a, koje bi posle
svih transgresija iz domena politike (koje idu do toga da poslanici
transportuju oružje i teroriste svojim automobilima) bila promptno
zabranjena u onoj “staroj Turskoj”, za kojom žali.
No
objasniti nekome ko meša nacionalizam i patriotizam da sukob države
i PKK-a nije etnički, te da PKK nema više podrške od 5-6% među
Kurdima, je slično Bojsovom pokušaju da objasni modernu umetnost
mrtvom zecu.
O
opsesivno kompulzivnom poremećaju Erdoanom ne bih. To je ionako
pandemija. Međutim, od novinara (možda je previše) se očekuju
činjenice, a prekid primirja je veoma dobro dokumentovan, između
ostalog izjavama matorih terorističkih prdonja iz njihovih rupa u
planinskom masivu Kandil. Prekid je posledica neformiranja koalicione
vlade sa “liberalnim” (o tempora, o mores, šta čovek može
šuknuti i ostati živ) Kiličdaroluom.
Do
te koalicije nije došlo jer je Mr Kiličdarolu (koji, neka mi bude
dopušteno primetiti, bi bio u zatvoru zbog pronevere milijardi
dolara dok je bio na čelu socijalnog i zdravstvenog osiguranja
devedesetih godina prošlog veka, da nije bilo amnestije 2000.
prigodno nazvane Rahšan, po ženi tadašnjeg premijera Edževita),
je insistirao na restauracionoj vladi, a tada premijer Davutolu na
reformskoj.
Restauraciona
vlada po zamisli “liberalnog” kemaliste (oksimoron koji boli)
Kiličdarolua je trebala da raskanta sav napredak, koji je, hvalim te
svevišnji, čak i Jakšić izvoleo priznati, te da isporuči zemlju
nazad u kandže MMF-a. It's economy, stupid! Kao što je to i svojevrstan klasni
rat.
No,
sve to je već nerazlučiva arkana za Boška Jakšića, koji se u
najboljem slučaju obaveštava o Turskoj iz Indipendenta, Gardijana
i/ili NYT-a, a u najgorem iz “prve ruke” od žurnalista koji žive
u nečem što se ovde posprdno naziva Džihangir republika – "poš" deo Istanbula u kome su okruženi isključivo kemalistima koji ih nesebično hrane kravljom balegom o sopstvenoj zemlji – to je kao da te o Srbiji informiše okoreli
drugosrbijanac koji nikad ne napušta famozni krug dvojke.
Još
jedna opaska. Jakšić okom “eksperta” i pravedničkom svešću
pominje visoki cenzus od 10%. Da, taj cenzus je posledica pučističkog
Ustava (i sistema) koji toliko zdušno brani. Naravno, Jakšić nema
pojma da je još kao premijer 2013. Erdoan predlagao da se cenzus
smanji ili potpuno ukine, šta god se parlament dogovori. Ih, kako su
skočili svi, koji su ronzali protiv visokog cenzusa i koji će u
budućnosti ronzati protiv njega, ako se sistem ne promeni, u odbranu
tih 10%. Uključujući i “pro-kurdsku” partiju.
Jebi
ga, postoji ogromna razlika između Turske kao vesti i praćenja
turske politike izbliza u “real time”. Da citiram Adama
Mekonelija, profesora istorije moderne Turske na Sabandži
univerzitetu u Istanbulu i jednom od tri i po stranca, koji kapiraju
Tursku (i piše redovnu kolumnu na engleskom na liberalnom portalu
Serbestiyet.com):
“Šire govoreći postoji skoro uniformni nedostatak sposobnosti u
zapadnoj štampi da se misli jasno i analitički o Turskoj. Glavni
deo tog nedostatka je jednostavno manjak znanja, svežih informacija
i jezičkih sposobnosti. Novinari i akademici čiji posao nije
pisanje o turskim temama, jer imaju malo ili nimalo znanja o zemlji,
smatraju dopustivim da to rade. Mediji kojima oni obezbeđuju
sadržaje takođe ne vide problem u tome da im daju platformu, jer im
to donosi “klikove” (čitanost). Međutim, postoji mnog tamnija
strana te situacije. Visceralni strah, predrasude, rasizam ili mržnja
su takođe u igri sprečavanja zapadne štampe da piše i izveštava
objektivno o Turskoj – i ne samo o Turskoj, nego o muslimanskom
svetu uopšte”.
“Za one koji nisu razumeli” (link na ceo tekst ovde For those who did not understand).
Manjak
znanja... je ono što se odavde dobro vidi (ko hoće da vidi). Taj
manjak znanja (da budem blag poput Adama) se ogleda i u Jakšićevom
“argumentu” (kojim kao “pobija” moj) da promena sistema nije
potrebna zato što “se Turska tokom tri Erdoganova mandata na čelu
AKP-a veoma uspešno razvijala”. To, Jakšić, može okačiti mačku
o rep, s obzirom da nema pojma koliko energije i vremena je uludo
potrošeno u borbi protiv “anti-protivne” opozicije, o političkim
krizama i blokadama sa svim pratećim ekonomskim posledicama da ne
govorim. Uzgred, elegantno (i podjednako glupavo) preskače preko činjenice da su to bile većinske vlade. Sistem se menja upravo radi višedecenijske stagnacije pod koalicionim vladama. Zato se o predsedničkom sistemu vodi debata preko 40 godina.
Uostalom
mogu da se kladim u bilo šta da Jakšić nema blagog pojma da je
njegov favorit turske politike, Kiličdarolu, do pre neku godinu
zastupao mišljenje(?) (nešto što dotični menja češće nego
čarape) da bez predsedničkog sistema nema Turskoj napredka.
No,
najlakše je nasloniti se podbratkom na palac (ne bi li se kamuflirao
graonik) i “zvučati” ekspertski. Fakat da “ekspert” nema
pojma će malo ljudi na Balkanu primetiti.
P.S.
Klišee o zatvaranim novinarima i glasilima mi je odvratno i da
komentarišem. Novinarska sekta je uvek “solidarna”, osim kad
nije (što je mnogo češće). Činjenica je da je medijska scena,
kako po broju novina, njihovom tiražu, tako po broju medija i
njihovoj gledanosti duboko nagnuta na anti-vlada stranu, te da se na
tom planu ništa nije promenilo. Uostalom dovoljan je jedan pogled na
dobro snabdeveni novinski kiosk da se to ustanovi.
Zapadni
svet će imati pravo da prigovori Turskoj o slobodi štampe tek kada
dozvoli slobodnu distribuciju na primer Dabiqa na novinarnicama širom
Evrope. To nije nešto za šta se zalažem, ali je ogledalo
licemerja, jer se od Turske traži da ne zatvara glasila (brojnih)
terorističkih organizacija koje joj rade o glavi.
Da
svako đubre koje ima pres karticu nije novinar je nepotrebno reći,
ali čak i kad jeste ta kartica nije i ne može davati imunitet od
krivičnog gonjenja za krivična dela. No, to je tako sladak “talking
point” da ga “eksperti” ne mogu zaobići.
Ljudi
koji pamte Tursku pre 15-16 i više godina uz svest o svim promenama
znaju da se razlikuje od te “stare” koliko dupe (stara) i oko
(nova) u svakom pogledu.
