Juče
sam napravio izuzetak. Hteo sam da vidim šta ljudi “šeruju” ili
je možda bolje “šOraju okolo”.
Lagao
bih ako bih rekao da sam se iznenadio pomanjkanju reakcija na
demonstracije i proteste u Parizu i Briselu, ali takođe bih lagao
ako bih rekao da sam očekivao tako gromoglasnu tišinu o tome.
Naime, ipak je većina mojih “fejsbuk-frendova” navodno
levičarsko-progresivno-liberalne (ne u ekonomskom smislu)
orijentacije ili da se manem smeštanja ih u onaj omiljeni politički
koordinatni sistem i da pojednostavim – sve go pravednik do
pravednika.
Kada
su se terorizmi dešavali u tim gradovima malo njih nije izrazilo
empatiju (za razliku od napada u Ankari i/ili Istanbulu). Sada, kada
radnička klasa protestuje protiv zakona o radu i stezanja kaiša, a
policija reaguje... hmmm... neproporcionalnom silom i napada (mirne)
demonstracije suzavcem i vodenim topovima, totalni muk.
Interesantno...
Pre
tačno tri godine to mesto (Fejsbuk) je ključalo od “pravedničkog”
gneva što je turska policija sprečavala (i srećom sprečila)
huligansku bagru da izvede “color coded” neoliberalnu (u
ekonomskom smislu) kontra-revoluciju, odnosno zbaci legalnu i
legitimno izabranu vlast. To se šOralo i džoralo falsifikatima,
lažnim vestim i još lažnijim “analizama”. (Od tada je fotka
tipa isečenog brodskim propelerom standardni deo propagandnog kita,
svakog interenet “pravednika”, a služi kao ultimativni dokaz policijske
brutalnosti) Svako je bio ekspert za tursku politiku, uključujući
one koji bi imali teškoće oko pronalaženja Ankare na mapi. Sasvim
logično – svi na Fejsbuku imaju neku vrstu Internet konekcije, pa
su shodno tome svi eksperti za sve.
Reakcija
sveCkog javnog mnjenja na društvenim mrežama glede Gezi park
protesta je bila pokazna vežba one Tvenove da laž optrči svet 2x
dok istina zapertla cipele, s tom razlikom da činjenice nikad nisu
stigle do onih koji su na tim mrežama penili. “Pravednici”
društvenih mreža do kraja (ni dan-danas) nisu ukapirali ko je to
protestovao na Taksim trgu i vrlo koordinirano u Ankari i xy gradova
Turske (a zašto im je tek nepoznanica).
Ovde
mora jedna digresija – ukupan broj učesnika (dakle svi gradovi)
nije prešao 0,7% populacije. Da pesto i kusur 'iljada nasilnih
majmuna može izgledati mnogo, ali je zapravo pičkin dim (3x toliko
se recimo skupi na obeležavanju godišnjice osvajanja
Konstantinopolja). Ona “deca cvetya” u Taksim “republiKi” su
bila samo maska za prikrivanje nasilja koje je dovelo do gubitaka
nekoliko života (malo s obzirom na razmere) i više milijardi dolara
materijalne štete.
Toj
konfuziji i nerazumevanju “ko je ko” su u velikoj meri doprineli
(osim mejnstrim medija i njihovih medijskih drolja) jedan “šampanjski”
levičar, Tarik Ali i jedan omnipotentni cionistički “gatekeeper”
Noam Čomski.
Baš
kao u sjajnom tekstu Žana Brikmonta – Wishful
Thinking Left – prvi od njih je
“ocenio” da su Gezi protesti izraz “pravedničke” borbe
“potlačenih” diljem planete, povezavši ih, između ostalog, (o
tempora, o mores) sa meksičkim Zapatistima. Apsolutno sam siguran da
su se Gezi budale upišavale od smeha, jer ogromna većina te
razmažene derladi pripada privilegovanoj klasi, koja se sve do 2003.
smatrala neprikosnovenim vlasnikom Turske, vlasnim da gazi i tlači
većinu. Toj većini gaženoj decenijama u ime jedne nakaradne,
nacionalističke, ideologije je prvi put (posle 2003.) vraćeno
dostojanstvo uspostavljanjem koliko-tolike jednakosti, što
privilegovana bagra vidi kao nešto što je direktno ugrožava. (O
tome da privilegovanoj bagri niš' ne fali osim političkih poluga za
ugnjetavanje većine, te da se dobrano okoristila o ekonomski
napredak zemlje, ne vredi pričati)
Čomski
je bio još patetičniji. No, za to je potrebna uvodna priča.
Otisci
prstiju metoda Džina Šarpa su neštedimice ostavljani na svakom
koraku tog pokušaja državnog udara. Jedna od manifestacija toga je
bio prilično neuspeo pokušaj obesmišljavanja reči “çapulcu”
–
maroder pljačkaš, čita se čapuldžu. Naime, u cilju izvrgavanja
ruglu onoga čije obaranje s vlasti je cilj poželjno je izvaditi
reč/rečenicu iz njegovog/njenog govora i obesmisliti je. Napraviti
od nje sprdnju i neku vrstu “šifre” prepoznavanja grupe.
Tadašnji premijer, sadašnji predsednikje u jednoj od prvih reakcija je morone Gezi protesta nazvao maroderima. Lumeni su tada smislili da je
to idealna prilika za gorenavedeno, pa je startovana akcija javnog
deklarisanja maroderima po društvenim mrežama.
I
gle čuda, otprilike u isto vreme kada se prolupali profesor
lingvistike slikao ispred natpisa “ja sam čapuldžu” objavljenja
je slika jednog od najkapitaliste Turske (Džema Bojnera – Cem
Boyner) kako drži natpis istog sadržaja. “Anarho-sindikalista”
rame uz rame sa super-kapitalistom! :)))) Alal vera!
Inače
u samoj zemlji nije bila nikakva tajna (naprotiv) ko finansira
provijant budaletinama u Taksim “republici” (stara ekonomska
elita), ali, jbga, te stvari nisu ušle u vizuru “pravednika
društvenih mreža”. A i kako bi? Njima je pokazan cilj i
beslovesno (uz pomoć mejnstrim medija i medijskih drolja) su krenuli
u stampedo bez presedana. To da je pucanj koji je inicirao taj
stampedo bio mega-laž nije igralo nikakvu ulogu.
Danas,
kada se otpor ljudi u Francuskoj i Belgiji zaista može povezati sa
pravednom borbom ugnjetenih diljem planete (pa, ako baš insistirate
i Zapatistima) ta oglavina nije data.
Nigde
nema Čomskog (on blebeće o Trampu i o tome kako je spreman da
podrži ratnu zločinku Hilari, ako onaj fejk
socijalista i ništa manji ratni huškač i intervencionista od nje,
Sanders, propa'ne). Nigde Tarika, verovatno zauzet ispijanjem
šampanjca na žurkama salonskih levičara. Nigde domatyih
“anarho-sindikalista”. Nigde nikog.
Kao
da se ne dešava.
