Ko provede u Turskoj duže od letnjeg odmora vrlo brzo postane svestan ludila kemilističkih lujki. Pri tom ne mislim na fizičke manifestacije kulta ličnosti poput činjenice da vas Mustafa Kemal gleda sa svake novčanice (zapravo sada je mila majka naspram vremena od pre 2009. jer tek od te 2009. se na B strani pojavljuju i druge istorijske ličnosti) ili na to da su njegove statue, biste i/ili parole na svakom drugom ćošku, što i najapolitičniji turista mora primetiti.

Ne! Mislim na susrete sa mladim ljudima (mahom fakultetski obrazovanim) koji će vas smrtno ozbiljni ubeđivati da voljeni lider nije zapatio cirozu jetre od minimum jedne flajke turske mastike zvane raki, koju će mu doduše priznati kao dokaz ljudskosti (ali ne i slabosti), te da je tu bolest zaradio zbog izjedajuće brige o narodu. Ciroza jetre kao psihosomatska bolest? Dobro...

Mislim na univerzitetske profesore koji će vas, takođe smrtno ozbiljni, sa TV ekrana ubeđivati kako je Kemal paša pročitao više od deset hiljada knjiga, što je otprilike jednako polovini dana koje je proveo na planeti u svom (kratkom) životu.

Mislim na teže oblike individualnog ludila, poput onog koje je spopalo starletu Tuğba Özay da septembra 2003. objavi na svom fejsbuk profilu da jerazgovarala sa rahmetli Kemal pašom [sa sve (priloženom) fotografijom]. O ludilu urednika ziliona dnevnih i nedeljnih listova koji su preneli taj “razgovor” da ne govorim.

Zapravo, što da ne? Fotošop na zaglavlju dnevnika Hürriyet od 23. septembra 2003. na kome je prikazan Mustafa Kemal, živ je umro nije, kako obučava neko dete upotrebi računara je definitivni dokaz da je urednik zreo za košulju koja se zakopčava na leđima. Inače, DA, inače j list koji budalasti stranci (čitajući njegovu englesku verziju Hürriyet Daily News) u bolesnoj želji za analogijama časte opisom “newspaper of record”, rezervisanim kada su SAD u pitanju za New York Times. (I) da, to je list koji na zaglavlju naslovnice ima lik Kemal paše uz slogan “Turska Turcima!”

Mislim na teže oblike kolektivnog ludila, poput godišnjeg festivala u nekom selu pored granice sa Gruzijom, na kome se slavi i obožava senka koju u određeno doba godine u određene sate jedno brdo baca na padinu drugog brda, a senka neodoljivo liči na profil dragog vođe.

Mislim na povremenu infantilnost jednog (u svakom slučaju manjinskog) segmenta društva koje je u stanju da se obuče u đačke kecelje (odrasli, matori ljudi) i izađe tako na ulice uz parole kako su svi Kemal pašina deca.

Mislim na proslavu Dana republike u organizaciji istanbulskog ogranka Republikanske narodne partije (CHP) – kemalisti – oktobra 2009. na kojoj mehanizovana lutka Kemal pašinog lika izlazi iz džinovske torte mašući cilindrom dok prisutni doživljavaju kolektivni orgazam.